Srce postojanja u pesništvu Dragoljuba Pavlova (1940) je prolaznost i to srce kuca u svakoj od pesama njegove nove knjige Okretaljka za tango. On traga za svetom koji je davno izvan svakog jezika, evocirajući ga neutešnim metafizičkim senkama, mutnim prosjajima, jedva čujnim dalekim glasovima iz praznine bespovratne minulosti. To je metafizički jecaj u apsolutnoj tišini, zasipan najnežnijom prašinom vremena.
Onu istu magiju potresnih jezičkih snoviđenja, koja je pokrenuta nezaboravnom sintagmom vratio je stolicu na mesto, vratio se u zavičaj, iz davnih sedamdesetih godina (u knjizi Čečilija), a ponovila se kao sopstveni daleki odjek u njegovoj drugoj knjizi (Vršidba i gozba), zatičemo i u novim pesmama Dragoljuba Pavlova, ali to je sada, u punom sjaju, objava jednog dovršenog metafizičkog sveta, čije senke padaju na sve prizore i predmete, u vremenu i prostoru, onoga što je bio naš život.
Iz nekadašnjeg davnog, očaravajućeg detinjeg doživljaja sela, ritova, odlazaka i povrataka, utišanih razgovora sa stvarima, biljkama i ljudima, u vremenima koja su bila tiha, usnula, uronjena u duboku spoznaju da je svako kretanje istovremeno i mirovanje, Dragoljub Pavlov pesmama iz knjige Okretaljka za tango izranja kao neponovljivi tragičar, zauvek zatvoren u tajnu duhovne reinkarnacije koja će se, u konačnim ishodima, iskazati kao jezička objava jedne neumrle ljubavi.
Ono što je Dragoljub Pavlov, u ranim pesmama, svojom sposobnošću da vidi nevidljivo, skriveno u krhotinama, sitnicama, treptaju usamljenog lista, doživljavao kao evokaciju detinjstva, sada se javlja kao pevanje iz ledene gnostike prednje, gostinske sobe, koja se otvara samo da bi se provetrila posteljina, kada neko umre ili u retkim prilikama za goste izdaleka. Hladnoća bije iz onoga što je, davno, bilo toplina i zagrljaj.
Pavlov se suočio sa spoznajom da je ljudski svet u stanju večnog nepristajanja i nestajanja, da je i sam osuđen da luta, da bude nedovršen, zaboravljen, izgubljen među ljudima i stvarima poput neke izgubljene maramice koja će biti jedina uspomena na vreme.
On sanja svet zanemelih predela, zametenih, nestalih puteva, ukrštenih vremena, u njegovim pesmama promiču siluete bestelesnih utvara, aktera davnih drama čiji nam udes ostaje nejasan i nedokučiv. Na neki način, stvarni svet i njegova senka u jeziku samo su niz tajanstvenih preobražaja, iz kojih izleću ti nepojamni, neuhvatljivi i nezaboravni jednodnevni leptiri pesme.
Nekadašnja igrivost još traje u pesmama Dragoljuba Pavlova kao ista ona prvotna, silovita čežnja za dodirljivošću, za stapanjem sa vidljivim svetom, jednačenjem ljudi, bilja i svetlosti, postojećeg i nepostojećeg, u blagohumornom začikavanju, dalijevskoj grotesci i bunjuelovskim paradoksima, ali senka sleđenosti, dovršenosti, konačnih oblika, nepomičnosti u vremenu, opredmećenosti, sve neumitnije se nadnose nad njegovim zatvorenim svetom.
Danas je u tom svetu sve nejasno, usporeno, odloženo, bezbroj puta ponovljeno pod starom, hladnom svetlošću sećanja, taj svet skoro da i ne diše, i onaj koji ga je stvorio kreće se unutar njega kao sopstveno priviđenje, sopstvena sablast.
Pred čitaocima promiču uzdrhtale usne, usamljena ogledala u kojima umire neko davno voće, pustošna mesta u pamćenju, magnetne oluje među ljudima, male livnice uspomena, sagorela leta, dok traje lagani tango neosetnog prelaska u ništavilo, kroz šapat reči pod kojima hartija zamire, mre.
Za Dragoljuba Pavlova stvarni svet je, nekako, uvek bio nedokučiv, nedodirljiv, zamišljan i sanjan u neka tajanstvena letnja popodneva, za kojima se mora tragati po pustim i prašnjavim ravničarskim putevima. Taj svet je možda nekad i postojao kao zlatno doba, koje danas mogu otkriti samo neki novi Argonauti, koji će se morati prerušiti u Argonaute, da ne bi i sami, omađijani prividima, postali obmana.
Čovek je u pesništvu Dragoljuba Pavlova postao predmet (okrećem sebe u ruci, razgledam), ono što on vidi i ono što njega vidi, nepoznato je.
Postojanje je misterija.
Nekadašnja dodirljivost, uronjenost u materiju, s vremenom je postala samo reč okružena drugim rečima (pod najukljim zvonom plavetnila), a čoveku preostaje gorka spoznaja da slikali smo život i živeli slike.
Dirljiva je čežnja ravničarskog čoveka za sopstvenim dvojnikom, u silovitoj, obrušavajućoj poemi Gosti dolaze, za bićima koja će potvrditi njegovo osećanje sveta. Dolazak dragih i milih gostiju neprestano je vraćanje nas samih u sopstvena sećanja, u beskrajni niz malih rituala ljubavi za metafizičku zemlju, koju nosimo u sebi i ne znajući da li je ona, ikada, stvarno postojala.
S gostima, u kasnu jesen ili rano proleće, pristižu zaboravljene reči, imena, osećanja, naš mali kosmos svakodnevice postaje sanjana večnost. To je susret sa godinama koje ne prolaze i ne blede. Mi smo opet okruženi mirisima, starim pletenim stolicama, odbačenim starim mašinama zaraslim u travu, senkama, odblescima na vodi, svečanim haljinama, finom putnom prašinom, začarani skrivenim suzama i davnim sunčanim vejavicama.
U tom svetu privremenost svega iskazuje se neumornim pripremama za put u veliki, nepoznati svet, ili na onaj poslednji, sudbonosni put sa kojeg se ne vraća i ta večna priprema je čovekov život.
Čitajući nove pesme Dragoljuba Pavlova mi gledamo kako jedan, po svemu izuzetan pesnik, jezičkom magijom nepomičnost sećanja pretvara u čarobnu iluziju pokreta.
Njegov svet je istovremeno i naseljen i ispražnjen, prepun stvari i bića, ali i opustošen, iz njega su nestali glasovi, ali ne i odjeci, on je fantomska pozornica po kojoj promiču usporene slike nepomičog oka, oka koje prašina svetla koju ono ne vidi lagano zavejava.
Godinama se kao iz velike daljine primičući stvarima, treptajima, davnim senkama, Dragoljub Pavlov se primicao sebi, znajući da će sve nestati, osim tih očaravajućih, melanholičnih tragova u jeziku.
Vujica Rešin Tucić
14. april 2005.
