U ovom rukopisu jedan blag i miran, nezaboravljen ali i za-dugo-ne-prisutan pesnik, Dragoljub Pavlov, unosi nam u zahuktalu urbanu / nuklearističku misaonu zbrku mir poezije starinske osećajnosti; redukovanom rečenicom, uz tek povremeno, nenapadno korišćenje rime ovde su tehnički kroj, blank vers i izrazita redukcija u opoziciji sa poetikom - Pavlov peva o jednom davnom i nepovratnom fizičkom svetu i njegovom duhovnom biću, o parčetu vremena koga više nema, o detinjstvu koje je većina iz današnje srednje generacije doživela na selu, u pastorali; to je svet ispunjen sitnim vezom tajni i čuda, svet neodvojivo prožet sa prirodum i tradicionalnim običajima, svet najupečatljivijih slika iz davnih dana koje civilizacija otuđuje svojim ritmom a nostalgija stilizuje u vrhunski mozaik.
Glavnu ulogu u ovoj poeziji igra skriveni posmatrač, nevidljivi post-hroničar koji vidi sve, maskirano prvo lice: on peva svet u kome ipak sve igra glavnu ulogu, žito, vrapci, pčele, žeteoci, starinske poljoprivredne mašine, brašno, itd. Najprisutniji metod ove plemenite i spokojne poezije predstavljene u zbirci neobičnom kompozicijom fuge ili ronda, gde poslednja pesma prethodnog ciklusa postaje naslov narednog ciklusa - jeste slikanje, pedantno akvarelisanje bojama spoljašnjim i zujom suštine, neuhvatljive porruke; to je niz medaljona i uramljenih goblena, divnih sličica (na jastuku od brašna / u drvenoj kolevki / kap vode / leži kao jaje - "Naćve") koje definišu pojam, sećanje, zbivanje, predmet, gustim i jasnim namazom u kome se simboličko meša sa stvarnim, metafora sa životom. Ovo nije zbirka koja će se u književnom životu nuditi kao novina, novost, senzacija, jer na to ni ne računa, ali će samoj poeziji vratiti izgubljeno spokojstvo, preciznost i tehniku obimnog ručnog rada. Uzbuđen njenom istinitošću i jednostavnom lepotom, preporučujem je za objavljivanje.
Vojislav Despotov
U Novom Sadu, 14. novembar 1988.
