Radnički univerzitet "Radivoj Ćirpanov, Novi Sad, 1973. Na marginama prve pesničke knjige mladog novosadskog autora Dragoljuba Pavlova beležimo nedvosmislen zaključak: da bi došao do rezultata koji imamo pred sobom, Pavlov je morao preći put od tzv. čiste lirike do saznanja da pesnik može da bude pesnik i ako napusti poimanje pesme kao umetničkog dela u strogom smislu reči i udalji se od konvencije koja se preprečuje između stvari i svesti koju imamo o njima. Na tom putu Pavlov evocira jednu mešavinu sna, kao odjeka sećanja na rana iskustva, i humora, rugajući se patetičnom.
Njegove pesme tako polaze od čistog nadahnuća koje će se, dok se pesma rađa, transformirati, ne retko, u kalambur ili priču, gde pesnik koristi sve nijanse i protivreč nosti svog duha. Njegov duhovni sabrat mogao bi, recimo, biti Maks Žakob, Vinaver, pa i Dušan Radović. Uđemo li u Pavlovlje vu pesmu bez kritičkih predrasuda, videćemo da on poseduje jednu samosvojnu poetiku, koja je dobrim delom iskoristila sve mogućnosti koje su se nalazile pred njom.
On može biti dobar versifikator i dobar poznavalac jezika i pisati "lepe" stihove, no kao da nije tako hteo. Kao da su njegova odstupanja namerna, smišljena, da bi potvrdila njegovu pobunu protiv svega što je besprekorno lepo, ali i jedan neporeciv talenat:
Vrlo jednom davno lane
ja naslikah kuću jednu
skromnožutu neuglednu
a nazvah je još preklane
bagremlje kraj barutane
I akvarel ovaj stari
u sebi ko da krije
lik presvete čečilije
i sve njene ženske čari
da ne kažem one stvari...
(Čečilija)
Pavlov će dalje svesti svoj izraz do gustine kakvu srećemo u haiku pesmama: "ima li išta lepše / od prolećne kiše / kada prestane" (Prolećna kiša) ili će, u prvom delu knjige, još uvek ostati u domenu, manje-više, već poznatih traganja. Izrazita je, ipak, njegova zaljubljenost u groteskno, kada "raštimava" pesmu, kada hoće da bude neobičan, bizaran: "njemu su levu ruku otkinuli / i oba oka iskopali / pa su ga vukli po plavom jezeru" (Lepa smrt).
Valja na kraju reći da se Pavlovljeva knjiga nalazi na sredokraći izmedu težnje da se o svetu govori drugačije i poimanja sveta kakav nam je već poznat. Njegova knjiga bi svakako bila lepša da je komроnovana jednorodnim pesmama. Trebalo bi da se opredeli: ili će graditi svoju pesmu već oprobanim sredstvima ili će nastaviti da traga za novim sazvučjima, što mu, čini nam se, više leži.
Rade Tomić
