Pesnički rukopis Dragoljuba Pavlova Dunavska sav je namočen gustom nostalgijom: dragosnim prisećanjem na Dunavsku, Futošku, Uspensku i nekolike druge ulice, parkove i kvartove negdašnjeg, sad već davnašnjega Novog Sada. Taj davnašnji Novi Sad bio je, sva od prvotnih životnih senzacija sazdana, duboko življena, prisno intimna varoš Pavlovljevog detinjstva i rane mladosti. Ali je kako to već zakonomerno biva postepeno, a nepovratno potapana naplavinama višedecenijskog vremena, u kojem je varoš prerastala u velegrad. A velegrad je nemilosno gutao, potirao i poništavao mnogolike dotadašnje varoške ambijente, znakove i znamenja, pa i one pesničkom subjektu najdraže. Nestala su pomnoga zdanja, pojedine poslastičarnice i bioskopi, zanatske radnje, prodavnice i kafane, poneke ulice, u nove zgrade "zarasli" su i prerasli čitavi kvartovi, a ponajpre je iščezao onaj "tramvaj zvani želja"...
I od svega toga na kraju je ostala samo "pusta želja" i neutešan žal.
Ali i ova snažna pesnička evokacija.
Zbog svega toga se iz perspektive ovog rukopisa, s vrelom čežnjom ispisivanog u sadašnjim, zamaklim godinama njegovog autora taj davnašnji Novi Sad čini kao Atlantida Pavlovljeve mladosti: ne samo mnogi "kontingenti", nego gotovo čitavi "kontinenti" zbivanja i doživljavanja nepovratno su potonuli s Atlantidom te varoši.
Nje više nema, i samo se ponekad može dosegnuti tek poneki njen deo upornim poniranjem u sećanje.
A sećanje ko sećanje, varljivo i nepredvidljivo: počesto zaboravlja čitave predele prostora i poduže deonice vremena, ne pamti bezbrojna događanja i previđa mnoge živote i sudbine, a, paradoksalno, jarkojasno otkriva tek parčiće i krnjetke negdašnjeg življenog raja. I to, očito, što apartnije, sitnije i krnjastije - to draže i dragocenije onome koji ih se priseća.
Stoga se Pavlovljeva Dunavska ovom čitaocu ukazuje kao mozaik "lomljenog zlata" uspomena, slagan s onom iznimnom ljubavlju i bonom nežnošcu koju osećamo samo prema svetinji "stvari koje su prošle", pa ih više nema.
I kojih nikada više biti neće.
Pesnički izraz Dragoljuba Pavlova je čitak i pitak, bez mistifikacijske zagonetnosti, iznenađujući i svež u metafori, igriv u leksici, a s onom odmerenom dozom samoironijske suspregnutosti koja trpkoj elegijskoj sušti ovoga pevanja obezbeđuje ono dostojanstvo emocije koje jedino i priliči čoveku s povelikim životnim iskustvom, pri kojem se poodavno osvedočeno zna da je čovek uvek gubitku.
Pa čak i onda - a u ovom slučaju: pogotovo onda! - kada je njegov grad u svom razvoju na dobitku.
Boško Ivkov
8. april 2010.
