Tihi čovek Dragoljub Pavlov, nije halabučni komedijant, ne lakta se među nagradnim rentijerima, ali prtljažno liči na upakovanu koferčinu stvaralačkih upriličenih zvanja: fotodetaljista, performanser probrane vrste, vešt likovni farbadžija, filmoruž. Radove Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, iz davnih šezdesetih, crtežno, nije slučajno otkupila 2016. godine njujorška MoMA. Kadriran je i filmski uz markantno štivo u časopisu "Art in Amerika". Na njegovo pesničko federisanje ukazivao mi je i Vujica Rešin Tucić. Da, D. Pavlov je lirik neoavangradno uvek "novih izmenjenih pravila" kako i sam veli u poemski razastroj "Ninivi". Groteskna ekspresivnost refleksno opstaje u njemu. Smeh i suza susreću se u pletivu naizmenično kao sneg i kiša, bez obzira na zalutale kazaljke satne. On i kada je melanholično, uslovno rečeno, zrikav za stvari oko sebe peva burleskno.
Uvek sam ga doživljavao, sa te lirske strane, klovnovski burleskno; svakim stihom polumrko vrti sekvence nemih filmova poput Kitona i Čaplina. I knjiga, (Dragoljub Pavlov: Put u Liliput, Kulturni centar Novog Sada, 2022), jeste štim tog i takvog sekvenciranja i "kada se zabavljač umori / ostaje potpuno sam / cvetom tišine zaštićen." On je "ruževan" i uvrnuto duševan, peva: "Uz drhtaj strune / lica se krune" kao u cirkusu, smehovito.
Dragoljub Pavlov je ophodan prema džemperima i cibzarima, čarapama pocepanih ličnosti, ironičarima otvoreno-zatvorenih iluzija uz "čegrtaljke, nogare, štipaljke za desnu nogavicu / pri vožnji biciklom". Bože, kako sam čeznuo u ranom detinjstvu da i sam, u odrasloj vožnji biciklom, imam štipaljku na pantalonskoj nogavici. Njegova stihovanja su sva u obrnutim slikama izvrnute stvarnosti sa dupliranom ekspozicijom: "brod prelazi/ preko drvenog mosta/ brod je uzan i dugačak/ most još duži i uži."
Doživljaji su kod ovoga pesnika otvorene rane koje treba zaceliti poezijom: "Na konju / na staroj fotografiji / obojenoj delimično / jaši nepomično / dragi otac moj / u kajiti / u posmrtnoj sviti." Sve je nekako posthumno u pejzažu koji je sav u pozlati sumraka. Kako napominje i Nenad Milošević u pogovoru pesničkih opisanija: "To je poezija puna saspensa, protiv pojma, koja slama smisao i značenje, ali svojom naizgled naivnošću iznova i na nov način pokušava da označi biće" u ostavštini vremena, zar ne?! Da, tako i jeste: "tužni dužde puže / nužno žudan ružne ruže / daždi dužde puži zažde / nadežda od žada diže". Njegove zavrzlame i vrdalame kao da su skinute sa Bošovih slika i onda kada portretiše političke "poizvrtaše" od Aleksandrije do Brisela.
Pesnik kao da ređa stihove slikovitih domina "na hartiji boje južnog voća" za ovo sablasno nepomično vreme. Sve se, dakle, događa u nekoj bogato ilustrovanoj praznini pomalo lelujavog i lakog stiha: "Potrčaše godine / potrčaše zeleni dani / od igre na nevidljivoj žici / do živih kolaža satkani", zar vas ova strofičnost, pevljivo, ne podseća na davnog Branka Radičevića, kakve dve tetive strelovitog luka srpske modernosti.
Zanimljiva plava uvrnutost između Edvarda Munka i gospodina Hamsuna. Da, "putujemo / kroz vreme unazad" dok nam je srčana jegulja u vodi straha i zebnje koja kao da ne vidi kako je "De Kiriko u Dunavskoj", a u Novom Sadu, zastao ukraj pivske flaše, da ispije i uz blagi zvižduk zvirne uz "dubok usek između kuća". Zmajoliko deluje, ali nema šanse pred nagradnim menjačima brzine sujetnih majstora. Smatrajte, kao da se i nije ništa dogodilo. A događaji su usudno pred nama, javlja nam pesnik kao čuvar napuštene jave. Tako i ovaj ogled klizi okom između reči da je Dragoljub Pavlov primetno evidentiran u Njujorku, dok čamotno notira lirsko slovo u Novom Sadu. Toliko o naravima, među običajno zanemarenima.
Milutin Ž. Pavlov
Put u Liliput, Dragoljub Pavlov, Kulturni centar Novog Sada, 2022.
