Molio bih vas da imate malo strpljenja za nas, jer mi smo ljudi koji imaju istoriju a sa ljudima koji imaju istoriju, morate imati strpljenja. Ova prostorija je za mene značajna, jer sam one 1995. godine, sada davne, sa mojim velikim prijateljem Slavkom Matkovićem, koji je tu radio u biblioteci, otvorio jednu izložbu mojih učenika. Oni su kasnije osnovali čuvenu grupu Magnet.
To su oni moji učenici koji su u vreme velikih protesta u Beogradu imali dvanaestak uličnih akcija. To je jedna mlada grupa umetnika koju sam ja školovao kao pripadnik onoga što danas zovu neoavangarda i svakako kao legendarni osnivač grupe Boš+Boš, koju sam osnivao zajedno sa Balintom Sombatijem, Laslom Kerekešom i Katalin Ladik. Ova biblioteka je veoma važna za mene. Kada sam neku godinu ranije došao ovde, sve tražeči Slavka Matkovića, naišao na knjigu R. Bujaša Sve bliže moru, isto velikog pesnika, neobičnog čoveka, tako da mi je Subotica u jako lepom sećanju.
Dogodilo se večeras da treba da vam govorim o nečemu što se može shvatiti samo u kontekstu onog kako gledate na vreme. Osnovna stvar sa vremenom je vrlo zagonetna, a to je da se recimo mi možemo večeras upitati kada smo mi u stvari bili najmlađi a kada smo najstariji. U suštini, ovo dvoje junaka koje vidite ovde na ovim fotografijama, te fotografije vam u originalu idu otprilike od pet sa sedam santimetara ili od deset sa šest santimetara – to su sve ovako mali artefakti koje smo mi slučajno posle 54 godine pronašli.
Radi se o tome da smo mi u stvari najmlađi danas. Svi smo najmlađi danas. Čovek u suštini raspolaže samo onim vremenom u kome se trenutno nalazi, najstariji smo bili onog momenta kada smo se rodili. A ovo što vi ovde gledate, to je nešto što sam ja nazvao inicijalnim performansom. To je nešto jako neobično i ja ne znam kada će ta činjenica ući u istoriju umetnosti na našem tlu ili u istoriju umetnosti u Evropi. Radi se o inicijalnom performansu, o nečemu što se pojavilo bar četiri godine pre nego što je Alen Kaprov promovisao hepening ili pre nego što je Jozef Bojs na sličan način kao Alen Kaprov promovisao hepening performans, odnosno ono što se danas stručno zove performans. Na tlu Vojvodine, u Novom Sadu, mi smo imali začetke performansa ali to se tada nije moglo znati šta je to, nije se znalo da je to nešto što će se u svetu tek pojaviti da bi kroz izvesne godine postalo javno poznato. Ja se iskreno nadam da ono što sada imamo ovde na zidu, ovo što deluje kao nekakva foto-arhiva, jesu dokumenti o prvim performansima kod nas. Ti mladi momci, koji su tada imali 16-17 godina pa se time bavili sve do 25-e, oni su bili svesni da to jeste neka umetnost, a dokaz da su oni bili svesni da je to umetnost, jeste to da su oni sve to dokumentovali. Znači, oni su to snimali, jer su bili svesni značaja, da to nije nešto bez veze, i da to nije to kad nam je došao uja iz Amerike pa smo se svi slikali zajedno – baba, deda, pradeda, unučući, pa da imamo uspomenu. Performans se pojavio kako bi se ona klasična vajarska i slikarska dela, koja su konačna, koja su završena i o kojima se nema šta pričati više a koja prenose od pokolenja do pokolenja iste poruke, obezvlastila.
Oni su u stvari hteli da obezvlaste tu dosadnu večnost jednog umetničkog dela. Zato su pravili svoje događaje. U tom smislu, performans i jeste događaj, znači radi se o tome da se ona klasična dela, ona mogu da se prenose sa pokolenja na pokolenje, javnost može uvek da bude u direktnom kontaktu sa delom, a performans se dogodi i to je to. Oni su hteli sopstvenom pokolenju da prenesu nešto, u vremenu kada je socrealizam carovao pedeset i neke godine, neku drugačiju poruku. Već kada su oni stasavali kao dečaci, mladići, momci, kao mladi ljudi, Staljin je još bio živ, razumete. Mislim da je to neverovatno, činjenica da moderne umetnosti nije bilo ni na vidiku, iako mi znamo da je pre prvog Svetskog rata postojala istorijska avangarda, iako mi znamo da nisu tikva bez korena i da to recimo može da se naslanja na nasleđe dadaizma ili, recimo ekspresionizma, kao začetka istorijske avangarde.
Znači, oni su tada pokazali, kao mladi ljudi jednu svest da treba prenositi unutar svoje generacije određenu ideju drugosti, da pokažu da ne moraš biti u službi vlasti, da ne moraš biti u službi jednog koncepta umetnosti, da ne moraš biti poslušnik, već da možeš da imaš svoju ličnu slobodu što je tada bilo toliko retko, neobično i opasno da su oni bili nužno potpuna margina. Takođe, radi se o tome da oni nisu ni želeli da budu centar, oni su bili jedna potpuna margina i eto, gospodin Bog nas je pogledao, tako da smo mi u razgovoru, tu nedavno, zaključili da oni imaju taj neverovatni kapacitet. Onda je Bora Vitorac koji je agilniji od mene i Dragana Pavlova, našao neki smisao i uspostavio kontakt sa Muzejem savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu i onda je sa tih malih, požutelih, starih fotografija dobio ovakvu prezentaciju, ovu modernu instalaciju, kakvu vi sada ovde vidite. U svakom slučaju, budite sigurni, da verovatno i sada postoji neka mladost koja nešto radi i ja bih molio Boga da oni ne čekaju tako dugo. Jer, evo mi ovde prvi put stojimo posle 53 godine od nastanka ovih radova.
A kako je došlo do toga. Mi smo bili prijatelji nekih sedamdesetih godina. Ja sam znao da su oni tada nešto radili i još uvek su bili tu neki tragovi nekih filmova koje su oni tada snimali u Novom Sadu. Ja sam ih tada kao bećar, takozvani avangardni umetnik, i ne samo ja, u vreme kada je i nas vlast ganjala; mi smo na neki način dobili matricu na osnovu onoga što su oni ranije radili. Neke od tih fotografija su se pojavile u časopisu Polja. To je bila jedna spona, jer, u to vreme časopis Polja postaje veoma važan za promociju konceptualizma, savremene umetnosti, novosadske, jugoslovenske i svetske umetničke scene. Oni koji to znaju, znaće koliko je značajan bio konceptualizam, čuveni konceptualizam novosadski, koji je takođe korespondirao sa konceptualizmom u svetu u isto vreme kada je Jozef Bojs promovisao tu ideju umetnost kao umetnost, umetnost kao ideja kao ideja. Znači u isto vreme je bilo u Novom Sadu gde se pojavila jedna grupa koja se zvala E KOD i još neki individualci. To je bilo nekakvo čudo. Da to čudo nije bilo tikva bez korena, govori i ova današnja izložba. Tako da ako vas neko pita, ako nekuda odete, možete slobodno da kažete, mi smo imali taj vaš performans koji je sad širom sveta popularan, pedesetih godina, a ovo su dva genijalca koja su to radila. Oni su u suštini iz ovoga, kasnije, prebacili svoje konkretno delovanje na metafizičko polje jezika i postigli nešto izuzetno.
U njihovoj poeziji Vojvodina se nalazi u tako neobičnim oblicima, posebno kod Dragana Pavlova, kao neka posebna vrsta metafizike metafizike. Ali i Bora Vitorac ima tu vrstu metafizike u svom radu. Njihova poezija je krajnje neobična, pa vam mogu reći, ako vas bude zanimalo, kako su oni iz ovog prešli u ono a iz onog u ovo itd.
Ovime proglašavam izložbu otvorenom.
