Otkriće arhivske foto-dokumentacije o ranim primerima prakse inicijalnog performansa, autora Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, moguće je, u kontekstu razvoja umetničkih ideja šezdesetih i sedamdesetih godina u Novom Sadu i Vojvodini, sagledati kao prvorazredan događaj.
Preko četrdeset crnobelih fotografija, nakon skoro pola veka od nastanka, svedoče o postojanju višegodišnje prakse uličnih akcija, intervencija u urbanim i ruralnim prostorima, parateatra, režiranih i nerežiranih događanja, omaža poznatim umetničkim delima i autorima, začecima body arta i hepeninga, na tragu izjednačavanja i spajanja života i umetnosti.
Svakako da su Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov, u vremenu dominacije umetnosti socijalističkog realizma, delovali u potpunoj anonimnosti, kao apsolutna margina. Tim pre što se radilo o veoma mladim ljudima. Njihov rad nije bio namenjen galerijama i drugim javnim prostorima, predviđenim za objavu neke umetničke prakse. Oni su se ponašali spontano, neposredno, uz geslo Dei leči! (Ide čile! – stariji čovek – čilager), nakon čega bi sledila pantomima, zauzimanje „poze“.
Ta praksa, nastala u znaku gesla „zapanjiti građanina“, burlesknih jurnjava, basterkitonovske sleđenosti, parodije na malograđanski kič, iskazala se kasnije kao svojevrsna prethodnica, „mentalna matrica“ umetničkih provokacija grupa Januar/Februar, KOD, unutar oficijelnih sistema kulturnih ustanova. Svoju svest o socijalnoj sredini (u atmosferi posleratnog siromaštva, parola o „obnovi i izgradnji“) ovi autori iskazali su ulazeći u igru samim svojim životima. U duhu lokalne tradicije oni su se, najčešće u ambijentu stare gradske arhitekture u kvartu oko zdanja Matice srpske, „egečili“, „prdačili“, „ponašali“, pokušavajući da se izdvoje, da izađu iz sopstvene senke, prikažu sebe i svoj osećaj sveta i postojanja.
Slušali su stari džez, Kolmana Hokinsa, Sidnija Bešea, Kinga Olivera, gledali filmove Čarlija Čaplina i Bastera Kitona, ali i Sergeja Ejzenštejna, Karla Drejera, Žana Vigoa, Marsela Karnea, Vitoria de Sike. Poznavali su slikarstvo Sezana, Utrila, Tuluz-Lotreka, Paula Klea, divili se pariskim pantomimičarima, Braći Žak.
Svoja „događanja“ priređivali su za slučajne prolaznike, ali i za sebe same i bili svesni da to što čine ima neko više, „umetničko“, značenje, na šta upuću je činjenica da su sve te „prizore“ zabeležili na fotografiji. Mnogo toga ipak nije sačuvano kao foto-dokument, na primer, ono ležerno igranje karata na snegu u Dunavskom parku ili pretrčavanje ulice „po četvoronoške“.
Nakon 1965. njihov vitalizam je zamro, a duh tog ranog „akcionizma“ sublimirali su poezijom neobičnih metafizičkih evokacija. Kao prateće senke tog pesništva neke od fotografija objavljene su u časopisu Polja, u sam osvit novosadskog avangardizma.
U saznajnom smislu, Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov kontemplirali su sopstveno vreme u ime čitave jedne generacije. U sveopštoj ideološkoj represiji oni su objavili pravo na „drugost“, a ove fotografije danas svedoče da su bili u „kostimu svoga doba“ i da njihova duhovnost i danas zrači.
Jedne od minulih večeri, dok sam se automobilom vraćao kući, pod farovima se ukazao potresan prizor: neki dečak je ležao na putu, pokrivajući rukama glavu, dok ga je desetak vršnjaka nemilosrdno udaralo nogama. Naglo sam priskočio, grupa nasilnika se razmakla, a žrtva se teško pridigla i hramajući udaljila. Uznemiren i zaprepašćen, parkirao sam, a onda krenuo u tamu, u kojoj su nestali. Na uglu, grupa je veselo žagorila, a među njima ponajviše onaj „izudarani“.
Signum temporis, znaci vremena
Performans naših dana
Vujica Rešin Tucić
29. mart 2007.
