Fotografije Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova koje gledate, istovremeno vas posmatraju i neprolaznošću svojih ekspresija bude u vama nepristajanje na uobičajeni kodeks mišljenja i ponašanja; pravo da budete drugačiji i to ispoljite ponašanjem i stvaralaštvom.
Vitorac i Pavlov to su i učinili šezdesetih godina prošlog veka. Ne pristajući da im ondašnji vlastodršci uniformišu duh i dušu. I, što je još mnogo važnije, odbili su da budu čak i takozvani „dozirani disidenti“, koje svi vlastodršci tako rado „proizvode“ samo da bi pokazali svom narodu i svetu, da njihovi sistemi vlasti nisu totalitarni, jer dozvoljavaju različitost mišljenja, ponašanja i stvaralaštva.
Kroz humor, ponekad mladićki inatan, nekad opor i ironičan, do blage satire (performans „trka ježeva“, kada su se autori četvoronoške trkali iz Dunavske, preko tramvajske pruge, koja je prolazila kroz Zmaj Jovinu ulicu, i danas bi bio aktualan i izazvao veliku pažnju javnosti), autori su ostvarili svoje pravo na posebnost i nepristajanje na društveno uobičajeno i dozvoljeno ponašanje socijalističkih građana i umetničko stvaralaštvo.
Istovremeno, što je značajnije, obojica su svojim fotografijama naterali vreme da promeni svoj praiskonski, dijalektički tok ka budućnosti i počne da se kreće unazad! Sve dok ne pređe u sopstvenu metaforu metafizike! Zbunjeno do superlativa i uplašeno, ono guta svoje filozofske odrednice: prošlost, sadašnjost i budućnost koje su mu ljudi dali i postaje integralno!
Istovremeno, vreme ostaje bez svog, na svetu najmoćnijeg oružja: prolaznosti, kojim je, odvajkada, gospodarilo ljudima! I sve postaje sadašnjost, izvan prostora i godišnjih doba!
Tako su, istinski, mali disidenti duha, Vitorac i Pavlov, postali TUMAČI NEPROLAZNOSTI! I smrt ljudi i gradova prestajala je da postoji i postala samo ILUZIJA VELIKOG NESTAJANJA. Da nije tako ne bismo u svesti imali pojam BESMRTNOST I NEMIR NADE!
I to se, kao čudesni crno-beli večni sfumato, pojavljuje iz fotografije dvojice autora ...!
Stevan Vukajlović
Subotica, maj 2007.
