Mesec jul 2009. godine proveli smo boraveći kao artists in residence u Terra centru u severnoj Srbiji. Tamo smo upoznali Boru Vitorca i zapanjili se kada smo pregledali katalog iz 2007. godine sa izložbe fotografija koje su sačinili on i njegov drug iz detinjstva, Dragoljub (Dragan) Pavlov, a koja je održana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.
Obojica su rođena 1940. godine u porodicama sa skromnim primanjima, a fotografije su nastale u crno-beloj tehnici u periodu od kraja pedesetih do sredine šezdesetih godina. Pavlovljev otac stradao je u Drugom svetskom ratu; Vitorac je bio primoran da pauzira sa školovanjem godinu dana zbog toga što je verbalno branio oca koji je bio uhapšen zbog kritikovanja komunizma. Lokalnih umetničkih akademija nije bilo, a njih dvojica imala su oskudan pristup modernoj umetnosti. Ipak, slušali su džez i gledali klasične filmove sa Zapada.
Za potrebe fotografisanja, Vitorac i Pavlov postavljali su nenajavljene ulične performanse u njihovom rodnom gradu, Novom Sadu, i oko njega. Ovim zbunjujućim burleskama otvorili su sebi slobodne, brze i zanimljive prostore, kratke slobode različitosti, dijametralno suprotne gušenju kulturnog života od strane države. Na nas je utisak ostavila neposrednost i čudna poznatost fotografija: pojedine fotografije asocirale su nas na likove Čarlija Čaplina i Bastera Kitona, dok su druge vrlo bliske slikama Basa Jana Adera ili Frensis Alis, između ostalih. Dva druga bila su istovremeno izvođači i publika u performansima. Dvosmislenost i neposlušnost njihovih izvedbi ostavljale su uznemirujući utisak na većinu prolaznika. Njihovi senzibiliteti su se razlikovali: Pavlovljeve fotografije predstavljaju postavku autoportreta, dok Vitorčeve odišu mirnoćom svakodnevice. Svoj opus nazvali su Dei leči, što prevode kao "ide čovek".
Mi smo izdvojili svoje favorite među više od četrdeset njihovih fotografija veličine dlana. Na jednoj od najranijih, pod nazivom „Manifest“ (1957), u tamno odeven mladić sa štrikanom kapom iz male beležnice čita mladiću koji stoji pred zidom vezanih ruku i sa povezom preko očiju. Ta scena mogla se odigrati bilo gde, bilo kada, momci se igraju u doba rata ili uvoda u pogubljenje. Danas se može tumačiti kao jezovita predigra jugoslovenskog krvavog raspleta. "Moj čamac" (1957) prikazuje Vitorca pred ogromnim trupom broda sa natpisom „Novi Sad“. On svojom nonšalantnom pozom bespogovorno polaže pravo na brod, grad i privilegije mladosti. U "Nasukanom" (1959), tri mladića sede u lakom čamcu ostavljenom blizu ruba vode. U sredini čamca Pavlov zdušno zamahuje drvenim štapom kao veslom. Vitorac se ponovo
pojavljuje u "Rešenju" (1963), nagnut nad tokom Dunava na ivici rampe za ukrcavanje, dok se njegova povijena leđa savršeno uklapaju sa dva luka metalnog mosta u daljini. "Kartanje na snegu" (1962) prikazuje par i pratioca, kroz opuštenu reprizu Sezanovih kartaroša.
Kasna fotografija „Vivan los Peones!“ (1965) poseduje bunjuelovsku čudnovatost koja odgovara njenom španskom naslovu. Iskolačenih očiju, do pojasa goli Pavlov sa jarećom bradicom i zašiljenim brkovima, izgleda kao da zuri kroz nas. Do tog doba oba mladića diplomirala su agronomiju na Novosadskom univerzitetu, zaposlila se i zasnovala porodice u siromašnoj zemlji. Prestali su da fotografišu, i ove slike ostale su tajna do 2007. godine. Negativi razvijani u kućnoj radinosti nestali su. Većina malih fotografija predstavlja unikate. Nijedna od njih nije retuširana. Prikazi sjaje, mirno i divno.
Wade Saunders i Anne Rochette,
američki odnosno francuski vajari, autori tekstova o umetnosti
Prevod: Isidora Nikolić Savin
